Gastronomski i romantičarski vodič kroz Zagreb, grad u koji ću se uvek vraćati.
Prvi decembarski vikend 2017.
U Zagrebu sam bila prvi put 2008. godine, imali smo organizovane pripreme za Olimpijadu u Pekingu. Predstavnici hrvatske juniorske reprezentacije su takođe planirali učešće na World Mind Games-u, te smo imali zakazan turnir sa njima.
Pre 2008. nisam nikada bila u Zagrebu. Nisam imala nikoga tamo, niti mojih porodičnih korena ima van Srbije. Sećam se da sam se sa svojom tadašnjom bridž partnerkom slikala na uglu Draškovićeve i Martićeve, ni ne sluteći do koje mere ću se kasnije vezati za taj grad.
Devet godina nakon toga, počinjem da radim u Zagrebu i prvi decembarski vikend provodim tamo. Ponedeljak mi je bio prvi radni dan, a ja sam stigla u subotu kako bih imala prilike da oslušnem grad.
Nakon velikog reza koji sam krajem 2017. godine napravila na svim životnim poljima, moj samostalni boravak u Zagrebu nije bio samo promena, već i izmeštanje iz mog uobičajenog konteksta, te slobodno vreme da razmišljam o onome što je prošlo i što dolazi.
Taj prvi vikend je bio obeležen nedeljnim ručkom u restoranu Zlatna školjka u Martićevoj, jer je predstavljao moj prvi bliski susret sa ljudima i duhom tog grada. Bila sam jedina koja ruča sama, sa knjigom i vrtlogom misli.
Početi iznova
Prvi vikend je završio, ako bih rekla kako Zagrepčani kažu, i u ponedeljak sam se našla u kancelariji okružena novim ljudima. Ured nam je bio na Ilici, nešto kao beogradska Knez Mihajlova, samo sa tramvajima. Plavi tramvaji, pune ulice oko Ilice i stare zgrade u austrougarskom stilu su u mojoj glavi označile početak novog i značajnog poglavlja.
Kada kažem početak novog poglavlja, mislim prvenstveno na izlazak iz zone komfora koju mi je pružao rodni grad, ali i iz sigurnosti na privatnom planu koju sam do tada uživala.
Shvatila sam da ako želim da počnem nešto iznova, onda je to najbolje učiniti u drugom gradu i novom okruženju. Ništa me nije sećalo, a ni vuklo prema onome što je prošlo, a bila sam i preokupirana novinama.
Čitajući do ovde, moglo bi se zaključiti da sam živela tamo, ali sam zapravo godinu i po dana putovala na relaciji Beograd-Zagreb zbog posla, par puta mesečno. Živeči trećinu meseca u Zagrebu, a ostatak vremena u Beogradu je ličilo na dva paralelna filma, a bilo je jasno podeljeno šta imam gde: preko granice to su kolege i office, a u Srbiji onaj život koji sam gradila do tada.
“Hvala lepo” mami osmeh i dodatna pitanja
Zagrebački mentalitet mi nije legao na prvu, ljudi su mi se činili hladnim. Uvek prijatni i ljubazni, ali sa nekom zadrškom, nisu zatvoreni, ali nisu ni previše otvoreni. Tačno se zna granica između posla i privatnosti, ide se “na cugu” posle posla, ali se brzo “ide doma” ženi i porodici. Pišem “ženi”, jer je u firmi bilo svega nekoliko dama u tom trenutku, pa mi je ekipa bila uglavnom muška.
Nisam percipirala ljude koji žive u Zagrebu kao nepristupačne, već više kao misteriozne i nedokučive, pa mi je bilo zanimljivo videti šta ima iza te slike. Takođe, nisam se trudila da izgleda kao da pripadam okruženju u kom sam, često sam volela da ističem svoj beogradski identitet, iako volim da koristim neke hrvatske reči i danas u govoru.
Tako da umesto da u restoranu kažem “Hvala”, obično dodam i ono “lepo”, što je uglavnom rezultiralo u konstataciji “A vi ste iz Beograda?” (obavezno dodajte u svojoj glavi zagrebački akcenat na izgovor imena grada), na šta ja naravno potvrdno odgovorim, što dovede do novih pitanja, razmene osmeha i tog meni i dalje neshvatljivog, gotovo automatskog sviđanja između ljudi iz naše dve prestonice.
Prelazak preko granice i osećaj pripadanja
Pomenula sam na početku, nemam ni istorijske ni rodbinske veze sa Hrvatskom. Međutim, nešto se desi svaki put kada pređem granicu i vidim onu neobičnu vegetaciju koja deluje kao izgorela šuma, oko Spačve.
Najpribližniji osećaj koji mogu da artikulišem je pripadanje, ali na nekom, meni nepoznatom nivou. Što sam bliže Zagrebu i negde pre naplatne rampe me spopadne osećaj nostalgije, ali i neumerene sreće što sam ponovo tu. Još 20ak minuta do grada!
Svaki put kada me pitaju da li sam imala neke neprijatnosti jer sam toliko često putovala u Zagreb, svima bih ispričala priču sa taksistom, ali čak ni to nije remetilo onaj jedan te isti, uporan osećaj, koji jedino mogu da nazovem pripadanjem. Jednom prilikom kada sam vozila ka Srebrnjaku iz pravca Kvatrića nisam bila u dobroj traci, te mi je taksista opsovao srpsku mater kroz prozor, a ja sam mu se samo osmenula iz auta sa BG tablama. Ne bih ni u Beogradu bolje prošla za sličnu omašku u saobraćaju, a i psovka bi bila “masnija”.
Ruča se oko podneva, a petkom se obavezno jedu lignje
Kod mene je gastronomsko uvek u vezi sa emotivnim i suštinskim, te nakon “sentiš” uvoda, dolazimo do glavne stvari 🙂
Dok je kancelarija bila u Ilici, išli smo često u Bastu, u prolazu kod bioskopa Europa. U Basti se jela jako fina napolitana pica, preporučujem Rustiku. Kada se ured preselio na Srebrnjak, petkom smo na lignje obično išli u Apetitlih ili na grilovani sir škripavac u Batak. Dobro, neki su tamo išli i na roštilj 🙂 U Apetitlihu su sredom na meniju bile jetrice (crna džigerica) i restoran je po njima bio poznat. Priznajem da nisam jela bolje čak ni kod mame!
Da ova objava ne bi bila predugačka, dodajem ispod listu svojih omiljenih mesta u Zagrebu:
- Burgeraj, zauvek prvi na listi. Kada ste tamo, pijte Plavušu;
- Didov san, ali onaj na Kajzerici. Nemojte propustiti uštipke sa selekcijom sireva!
- Picerija Duksa, u Duknovićevoj;
- Cogito u Varšavskoj, sjajna kafa;
- Volela sam Kim’s Coffee u Petrovoj, ali sam čula da je zatvoren;
- Bastion No 19, pijte Casu Belfi!
- La Štruk, štrukli su mi bili otkrovenje, ali samo slani, slatki nisu moja šolja čaja;
- Mali bar, zanimljiva kuhinja;
- Mr. Fogg, go-to mesto za koktele;
- Zdravljak Sršek, kiflice i pita sa bundevom (hrv. savijača buča);
- Vegehop i Veganšpek, za one koji ne jedu meso;
- Beštija, fine dining.
Postoji i jedno jako zanimljivo mesto, ponovo u Martićevoj, zove se Booksa. Kada mi je ostajalo posla nakon radnog vremena, najčešće sam tamo odlazila. Da biste mogli da radite iz Bookse, potrebno je da se učlanite i nije u pitanju klasično coworking mesto. Ostaviću vam da otkrijete 🙂
Sljeme i zagrebačka jutra
Jutra u Zagrebu, čak i u centru grada su toliko tiha, da se čuju ptice. To mi je bio jedan od prvih, a ostao i najsnažniji utisak. Grad u kom je i dalje humano živeti iako raste. Ima puno parkova, čak dva jezera, Bundek i Jarun, svuda su iscrtane staze za bicikliste… Na Sljeme, zagrebačku Avalu, se penjete iz grada, nema kaskanja autoputem kao kod nas. Kada ste na Sljemenu obavezno posetite Medvedgrad i jedite grah (pasulj) u nekom od planinarskih domova.
Ostavljam ovde i sliku jedne prelepe zgrade na uglu Gundulićeve i Masarikove. Fasada je ukrašena pločicama, jer je Josip Kalina, čovek čija je ovo bila kuća, bio vlasnik fabrike koja je proizvodila pločice. Zgrada je podignula početkom 20. veka i predstavlja primer art nouveau stila.
Da ne dužim, vidimo se uskoro!
Sigurna sam da nisam jedina koja je u Beogradu lila suze gledajući slike nakon zemljotresa koji je pogodio Zagreb u martu ove godine. Bila sam samo mesec dana pre toga tamo, ali nisam znala da smo se Zagreb i ja tada oprostili na jedan duži period.
Imam još puno toga da napišem, ali samo je jedno važno: ako se i ne vidimo ove godine, videćemo se one tamo i godine iza nje, i tako svake godine.
Vidimo se uskoro, Zagreb!